Hronike Čarlija Marlina

           Da mi je neko pre pet ili šest godina rekao da ću danas ovako živeti, samo bih se nasmejao. Moje odrastanje i tinejdz doba se prekinulo tako brzo, munjevito. Ne žalim se. Lepo mi je, mada sam mogao još par godina da budem klinac. Bar je bezbrižnije.
Iz bezbrižnosti sam uskočio u svet i postao njegov stanovnik, nisam ograničen na jednu državu, jednu naciju niti jednu veru. Prihvatam svakoga i svako me prihvata. Počeo sam putem Grčke sa tek napunjenih osamnaest godina. Uputio sam se u Atinu sa 200 eura u džepu, par sendviča u rancu i flašom vode. Kartu sam imao do Soluna, u jednom pravcu. Krenuo sam sa drugom i drugaricom, mojim saputnicima i u kasnijim putovanjima. Vozom nikada nismo putovali tako daleko pa nam je prvih nekoliko sati i bilo zanimljivo. Bio je april, kao i sada samo je dan bio mnogo topliji. Seli smo u voz, uzbudjeni, puni energije. Nakon nekoliko uzbudljivih sati, pao je mrak i atmosfera se polako kvarila. Počeo sam da sumnjam u sebe i svoje sposobnosti. Kroz glavu su mi prolazile misli, šta mi je sve to trebalo...pobogu, mi smo još klinci, kako ćemo se snaći. Poznajući sebe, iz apatije sam izašao pesmom. Zapevali smo i otvorili bocu vina koju je drugar poneo da nam se nadje. Do dugo u noć smo pevali, upoznavali najrazličitije ljude, pootpunno različitih sudbina. Put se nastavio...
           

 

Solun grad bogate istorije i još bogatije umetnosti je bio sve, samo ne ono što sam zamišljao. O gradovima sam kasnije naučio da ne sudim po železničkim stanicama, tada još uvek nisam znao da su stanice stecište ološa, prostitutki, narkomana. Prvi utisak je bio katastrofalan. Nekoliko trenutaka po silasku sa voza, oko nas se pojavilo desetak afrikanaca crnjih od mraka. Prodavali su razne sitnice i bukvalno nas vukli za rukav da ih kupimo. Dobacivali su razne poganosti mojoj drugarici, koja je bas kao za inat bila u nekom kratkom šorcu. Gladni, mamurni i prilično razočarani, otišli smo u centar grada u obilazak. Našli smo jeftin giros čijeg se ukusa i danas sećam. Od tog prvog zalogaja sve je krenulo na bolje. Odlučili smo da ostanemo jednu noć jer Atina neće da pobegne a mi ionako nismo imali nikakvih obaveza.

Posle, klope, fotografisanja i obilaska najpoznatijih lokaliteta. Ostalo nam je samo jedno, dobar noćni provod. Iskreno, mislio sam da nam je to dosta, planirao sam da se sutradan uputimo kući,mada društvu to nisam rekao. Ionako nismo imali pojma kako da odemo do Atine. Lokalni klinci naših godina su nam preporučili klub "W". Na recepciji hostela su nam objasnili, da nije bas najbezbednije setati se noću Solunom, ipak, odlučno smo krenuli. Ništa nam neće upropastiti noć! Tako je i bilo, u klubu gomila mladih, odlična atmosfera, galoni alkohola. Cene vrlo pristojne. I onda, u pijanom delirijumu, kao dar sa neba, upoznajem nju. Grkinja po imenu Sofija. Niska, zdepasta i ne preterano lepa. Mada pijan nisam mogao ni obrvu da podignem pa nisam ni pomišljao da joj se udvaram. Nekako je celu noć bila oko mene i tako se rodilo jedno lepo prijateljstvo. 

Objasnili smo joj naše dalje planove, koji su od pijanstva zvučali suludo. Dugo smo pričali, o životu o kulturama, o svetu uopšte. Mislim da je bilo oko pola šest ujutru kada smo se rastali i dogovorili da se obavezno vidimo u toku dana jer je ona imala super ideju. 

SLEDI NASTAVAK 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.